Бољевац Добродошли на веб презентацију Бољевца
Географски положај и природне карактеристике
У источној Србији, у долини Црног Тимока у Тимочкој крајини, између планинских венаца Кучајских планина, Самањца, Ртња, Тумбе, Слемена и Тупижнице, простире се општина Бољевац.
Окружена је општинама Сокобања, Ражањ, Параћин, Деспотовац, Бор, Зајечар и Књажевац.
И поред доминирајућих планинских предела, подручје општине Бољевац је релативно добро повезано друмским саобраћајницама. Магистрални коридор Параћин-Зајечар пресеца општину правцем исток-запад и преко превоја Столице (601 m) повезује долину Тимока са Поморављем, односно са аутопутем Београд-Ниш. Преко превоја Лукавица и Рашинац, на огранцима Ртња, Бољевац је повезан са Сокобањском котлином, а преко венца Влашка Капа са Књажевачком регијом.
Рељеф у основи има планински карактер. Мањи део простора општине, према североистоку, долином Црног Тимока, заузимају ниска побрђа и површи, што је и узроковало бољу инфраструктурну повезаност територије општине са Зајечарском котлином и осталим деловима Тимочког басена. Долина Црног Тимока, правцем југозапад-североисток, пресеца општину на два дела, од којих је северни део виши и пространији, али ретко насељен (6 насеља), док је јужнији нижи, мањи по површини, али насељенији (13 насеља).
Посебну специфичност овог краја представљају бројни водотокови који потичу из јаких врела. Такође, на кречњачким теренима Кучаја налази се већи број подземних водених токова.
Геолошка структура земљишта представља резултанту непрекидних, бројних и разноврсних тектонских покрета (палеозоички кристални шкриљци, мезозоички кречњаци, андезити, лапорци и пешчари, пескови, глине), од којих су веома значајну улогу одиграле језерске воде. По Јовану Цвијићу, цела Црноречка површ представља језерски под висине 300-350m.
Најмаркантнију тачку у рељефу Бољевца представља свакако, поред Ртња, композитна долина Црног Тимока са алувијалним равнима дуж целог тока и очуваним старим терасама (Валакоње, Подгорац).
Разноврсни педолошки састав земљишта допринео је егзистирању правог богатства биљних врста („природна лабораторија“). Огромно шумско богатство представља највреднији природни потенцијал.
Целокупан простор општине Бољевац представља прави природни резерват са изузетним природним лепотама и реткостима. Природна атрактивност Ртња, Кучаја, Малиника, Радованске реке, Боговинске пећине, врела Црног Тимока у Кривом Виру, бројна друга јака врела, уз разноврсни биљни и животињски свет, представљају изузетне природне предуслове који су у великом раскораку са њиховом валоризацијом.
Надморска висина општине Бољевац се креће од 260 до 1.600 метара.
Координате седишта општине: 43° 49′ 29″ северне географске ширине и 21° 57′ 07″ источне географске дужине
Територија: 827 km2
Историја
Први познати попис становништва и домаћинстава потиче из 1455. године који обухвата поседе на територији Видинског санџака. У том турском попису су се нашла имена многих села која и данас постоје на територији општине Бољевац, као што су: Боговина, Илино, Луково, Врбовац, Јабланица, Добрујевац … У том попису се налазе цркве и манастири Лапушња, Лозица, Крепичевац.
Бољевац, као насеље на данашњој територији, настаје након изградње кафане А.Граманидиса 1762. године и образовања мале чаршије на путу Параћин-Зајечар, поред реке Арнауте. Промењени друштвено-економски услови после одласка Турака и присаједињење Тимочке крајине Србији, довели су до стварања новог варошког насеља.
У акту Суда округа црноречког крајем 1834. године, на месту данашњег града и Бољевца као насеља, помињу се “Бољевачке механе”, које се сматрају празачетком овог насеља.
Поред ових механа, близу бољевачке реке, почињу да се насељавају “дошљаци” који су ту отварали занатске радње. Први сеоски дућан за продају мешовите робе отворен је 1836. године.
На иницијативу мештана и уз материјалну помоћ општине, 1842. године почиње са радом основна школа.
Формирањем бољевачке општине 1844. године, и наредних десетак година, почиње интензивнији развој овог подручја.
Указом Књаза Милоша Обреновића бр. 649 од 28. фебруара 1860. године, Бољевац постаје средиште зајечарског среза. То је био преломни и важан моменат у даљем развоју Бољевца. Како је у Бољевцу било средиште среза, место је добило на значају и привукло је нове досељенике из других места да отворе занатске и трговачке радње и механе. То најбоље показују пописи становништва из 1844. и 1866. године – број становника се за период од 20 година удвостручио.
Бољевац је проглашен варошицом 10. септембра 1875. године. Од тада се још интензивније гради и развија. Зграда поште је саграђена 1891, а 1895. године и зграда болнице, у оно време, једна од најлепших у Србији, капацитета 150 лежаја.
Почетком 1902. године почиње са радом рудник Ртањ у власништву породице Минх, а 1907. године и рудник мрког угља Боговина.
Године 1912. изграђена је пруга узаног колосека Зајечар-Бољевац-Параћин, што отвореним рудницима каменог угља на Ртњу и мрког угља у Боговини омогућава да се природна богатства овога краја брже извозе и тако интензивно развија трговина, а становништво лакше комуницира са својом ближом околином у размени добара.
Културно наслеђе
Манастир Крепичевац налази се северно од села Јабланица, на 4 км удаљености, у живописном пределу Радованске реке. Крепичевац је посвећен Успењу Пресвете Богородице, у народу познатије као Велика Госпојина, те је светковина 28.августа. Фреске су изузетне уметничке вредности, па храм спада у значајне споменике. Према академику Ђурђу Бошковићу, Крепичевац је грађен почетком 16. века. Моравска градитељска школа. На узвишењу изнад храма је мање манастирско гробље.
Манастир Лапушња
налази се уз само брдо Вучја Глава, 4 км западно од села Лукова, поред магистралног пута Параћин-Зајечар. Посвећен је Преносу моштију Светог Николе, у народу познатијем као „летњи“ Свети Никола, и слави се 22.маја, када је и први годишњи вашар у Бољевцу. Данас је Лапушња полусрушени храм, а некад је представљала својеврсну знаменитост. Из натписа који је до скоро био читљив, види се да је цркву подигао војвода Радул. На другом натпису је стајало да је црква живописана 1510. године о трошку кнеза Богоја и госпође Маре. Црква Св.Николе спада у прву категорију споменика културе. На брду изнад храма су два јака извора пијаће воде.
Манастир Лозица У подножју ртањских обронака, 3 км удаљена од Кривог Вира, лево од пута Параћин-Зајечар, налази се црква посвећена Светом Архангелу Гаврилу, који се слави 26.јула када је и други по реду вашар у Бољевцу. Недовољно је истражена, па се не зна тачно време настанка, али се помиње 1455. године у турском попису. Према једној причи, саградио је Радул Четврти, а по другој је то био један хајдук. Црква је обнављена 1680 и 1850. године. Моравска градитељска школа. Испод фресака се, по процени стручњака, налазе још старије фреске. На брду изнад цркве постоји јак извор хладне воде.
Црква Св. Илије у Бољевцу подигнута је 1861. године, а осликана и освећена две године касније. Слава цркве 2.августа је и градска слава. Једнобродна је грађевина са припратом на западној страни и олтарском апсидом на источној страни. Трошкове зидања цркве, поред Бољевца, сносила су и седам села: Илино, Добрујевац, Мирово, Добро Поље, Оснић, Валакоње и Мали Извор.
Зграда Музеја „Тимочке буне“, односно зграда некадашњег затвора, саграђена је 1861. године, а адаптирана 1983. године, на стогодишњицу од почетка Тимочке буне. и од тада је у њој музејска поставка,
Завичајна кућа вајарке Љубинке Савић-Граси налази се у селу Илино, Село је од Бољевца удаљено 5 км. Кућа је саграђена крајем 19. века, припадала је породици Савић када је до 1926. године када је продата општини илинској. Реконструисана је у потпуности и претворена у Завичајну кућу вајарке Љубинке Савић-Граси и опремљена у традиционалном стилу предметима домаће радиности житеља Илина. У соби Љубинке Савић-Граси урађена је поставка о животу и стваралаштву ове уметнице, која је живела и радила у Београду, али је до краја живота остала привржена свом завичају.